“Аперто”, лист Више музичке школе у Нишу, година III, бр.12/13, стр.45-46, март 2002.

ИНТЕРВЈУ СА СНЕЖАНОМ СПАСИЋ
Разговор водила Јелена Јовановић

Студент правног факултета, запажени солиста Академског хора СКЦ Универзитета – Ниш, (…), учесник Београдског пролећа, која је кулминативно остварење својих певачких амбиција постигла као интерпретатор српских сеоских песама, гостујући на радију и телевизији, као и на концертима са нашим истакнутим интерпретаторима народне музике. Глас какав ретко имамо прилике да чујемо у овој средини, а надасве заборављене песме Којима удахњује специфичан сензибилитет и емоцију, враћајући нас у поновну заљубљеност и опчињеност традиционалним.

Како би назвала врсту музике коју певаш и одакле потиче твоје опредељење да се бавиш етно-музиком?

По мени, врста музике коју певам могла би најтачније да се назове традиционалном музиком. При том мслим не само на ођеке предачких напева, већ и на наговештаје, па и зачетке онога што би се и сада и у будућности могло назвати традиционалном музиком. То за мене нису само заборављени звуци већ и једна сасвим виртуелна традиционалност, она која се ствара из дана у дан, па и оним што сама радим.
А моје животно опредељење да се бавим етно-музиком, потиче из дубоког, интуитивног осећања да се традиција не наслеђује већ ствара упорним и стрпљивим радом. Потврду таквих својих ставова нашла сам и код песника Т. С. Елиота, у његовим размишљањима о традицији и савремености у уметности. У музичком смислу на мене су најдубље утицали гласови предања, и скоро неприметно, из године у годину, у мени се стварала жеља и потреба да се својим радом, знањем и талентом уклопим у те већ помало потиснуте и заборављене народне напеве.

Којим путевима иде твоја инспирација и како долазиш до песама које певаш?

Два су начина: један по звучним а други по нотним записима. Звучни записи су углавном они до којих сам дошла на терену, радећи са етно-музиколозима и етнолозима, или они на које су ме упутиле колеге. Нотни записи су књиге Мокрањца, професора Ђорђевића, Косте Манојловића и Миодрага Васиљевића, које је објавила САНУ а које су извор свим музичарима који негују традиционалну музику.

Приближи нам свој креативни пут. Како и колико дуго радиш на својим интерпретацијама?

На свакој песми радим дуго и напорно, тај процес траје месецима, чак и годинама. Радим на песми али и на свему што она са собом носи, на њеном месту у традиционалњ култури, на околностима њеног настанка, као и на околностима које ме могу упутити како да је отпевам.
Заправо, конкретну песму не радим мање од месец дана. То је процес проучавања текста и арије, проналажења одговарајуће интонације за песму, јер мењам боју гласа у зависности од интонације у којој певам. Касније следи процес свакодневног упевавања и вежбања у тој интонацији. Важан је и рад на дикцији, али сматрам да је најважнији рад на динамици у певању. А до решења долазим сасвим спонтано, када се сви елементи слегну у мојој глави, и тако се једног дана пробудим са готовом песмом. Мислим да је то пут креације којим је ишла и анонимна, традиционална песма.

Пошто си више година по клубовима певала поп и џез, чинило се да ћеш се определити за ову врсту музике. Како сада гледаш на то?

Поп и џез музику и данас волим да слушам, а то сам певала по клубовима у добу када је то било тако нормално за младог човека који осећа бунт према свету. Ово искуство за мене је драгоцено, јер сам нешто од технике певања поп и џез музике унела у интерпретацију традиционалних песама.

Дуго година си певала хорску музику. Каква искуства носиш као хорски певач?

Хорске музика ме је упутила на музику којом се сада бавим, дајући ми неопходна знања, као што су познавање нота, технику дисања, начин вежбања, сазнања о динамици у певању. Имам десетогодишње искуство хорског певача у добрим хоровима. Кроз певање у хоровима искристалисала се врста музике коју сам највише волела да певам, а то је духовна музика, традиционалне песме у хорским обрадама, композиције Мокрањца и Тајчевића. С друге стране, вишегласно певање је утицало да се окренем самосталном склапању гласова. Такво искуство ме упутило ка а цаппелла певању, које подразумева држање интонације у глави, без икакве инструменталне подлоге. Све моје колеге који се баве сличном врстом музике имају искуства хорских певача и није случајно да је то пут који певачи традиционалне музике морају да пређу.

Каква је веза између твог позива правника и бављења музиком?

Па, и нема баш неке везе између права и музике, али то је у мом случају добро и за право и за моју музику. Док традиционална музика долази из архаичног осешања непосредног народног живота, правна логика успоставља поредак у друштву и међу људима. једина веза коју могу да видим је ширина образовања која је потребна и за доброг правника и за доброг музичара.
Логично би било да студирам соло певање или етно-музикологију, али то би, у ствари, било лоше за мене и моју музику. Етномузиколози архивирају прошлост, иза њих остаје само прашина нанотека, док соло певачи имају другачију технику певања, формирају током учења другачији глас, сасвим артифицијелан и мртав у музичком смислу, те би ми то онемогућило да традиционалну музику стварам из оног нагона за животом, који лежи иза традиционалне музике.

За твој наступ кажу да је сугестиван. Како постижеш такву врсту утицаја на публику?

Док наступам, док певам, желим да са публиком, онима који ме слушају уживо на концерту, или посредно, путем телевизије, радија или каквог носача звука, разменим енергију, расположења, да усхитим и ганем како себе тако и њих. Велико ми је задовољство када видим какав учинак остварује моје певање, када осетим расположење публике, њихове емоције и примисли. Истовремено, то је и велика одговорност, јер сам ја чинилац те музичко-емотивне игре. Одговорна сам како за расположења и уживања публике, тако и за себе, своја расположења и узбуђења, за своју снагу коју тада покушавам да пренесем на друге. У тим тренуцима сам веома отворена за комуникацију са другима, што за мене представља креативни ризик.

Твоја интерпретација је по мишљењу многих аутентична, и разликује се од уобичајеног извођења народне музике?

Мој стил певања је а цаппелла, што значи без музичке пратње. Интуитивно осећам да се та музика некада тако певала, без икакве пратње. Наилазила сам на неразумевање колега на почетку свог бављења традиционалном музиком, пре осам година, када су ми сугерисали да не траћим своје време и таленат на врсту музике која тада није била комерцијална, и да се бавим исплатљивијом музиком. Али, чак и тада сам осећала да сам одабрала прави пут. Управо то коришћење свих музичких искустава кроз које сам прошла, од хорске и класичне музике до попа и џеза, помогло ми је како у музичком, тако и у животном сазревању.
Оваква врста музике, по мени, и не може другачије да се пева. Сада певам песме које су некада певале жене мојих година, девојке и сестре. За десетак година певаћу песме некадашњих мојих вршњакиња. Као да поново креирам живот тих анонимних музичких генија и њихових гласова, који су толико векова стварали оно што ја сада покушавам да оживим. Стога у себи морам да пратим тај пут предака.

Шта сматраш својим најуспешнијим наступима, како по свом емотивном доживљају, тако и по мишљењу других?

По мом емотивном доживљају најзначајнији наступ је певање за време Видовданске литургије, у саборном храму у Пироту 1999. године, када сам певала соло деоницу Царске Јектеније. Ту композицију сам пре тога певала много пута, али у тренутку када више нисам од усхићења препознавала свој глас, лик Богородице на фресци коју сам тада погледала доживела сам изузетно лично. Осетила сам благодет а многи око мене су то приметили. Не знам због чега је то било, због места, тренутка, музике, или мог тренутног стања. Све је то неважно, али тај тренутак нећу заборавити.
По мишљењу других, најуспешнији наступ у каријери је био када сам маја 1998. године на Фестивалу Еуромузица 98 (у организацији Европске РТВ организације ЦИРЦОМ), представљала Југославије. Тада сам у Солунском амфитеатру, пред 4.000 посетилаца, за време сателитског преноса, певала традиционалну српску песму “Бела вило, тебе ми криво”.