О Снежани – Bela Vila

СНЕЖАНА СПАСИЋ И ЊЕН АЛБУМ БЕЛА ВИЛА:

ЖИВИ ГЛАС И АУТЕНТИЧНО СРПСКО ПЕВАЧКО НАСЛЕЂЕ

Снежани, са захвалношћу

Ауторитет живог гласa (Zumthor 1985) своје пуно значење је имао у не тако давним, али ипак готово заборављеним прошлим временима – када је усмено изражавање имало примат у људској комуникацији. Према схватању Пола Цумтора (Paul Zumthor, медијевалиста, књижевни историчар и лингвиста), управо је усмена комуникација, у уској вези са појмом „традиције“, у дугом историјском трајању обезбеђивала континуитет трајања људске културе (Zumthor 2008: 169). Штавише, кад је реч о говореном и усменом (франц.: le parlé и l’oral), нађено је да људски глас као медијум у усменој култури обезбеђује „звучну стимулацију која у неким случајевима поприма већу оштрину, будући да реферира на дубоке облике колективне имагинације“. На тај начин створена усмена (а тиме и певана, прим. Ј. Ј.) поезија учествује у изградњи „веровања, идеја, интернализованих менталних навика који чине митологију групе“ (Исто, 170). Таква искуства се као ставови и виђења најпре и најлакше могу пренети сведочењем, а не аргументацијом (Исто); живим, а не рационалним трансфером знања и искуства, и то путем тзв. „контактнe“ комуникацијe (термин: Lozica 1979). У том погледу, а капела вокално извођење / певање сматрано је у различитим културама света као носилац везе са архаичним (Reichl 2001: 127).

Наглим развојем медија у ХХ веку, нарочито у његовој другој половини, променивши знатно начине комуницирања међу људима, сви наведени историјски аспекти људског општења, па и услова за опстанак културе, постепено су преведени међу оне тековине човечанства које више нису сматране битним. Тако су и медијске промоције традиционалних песама путем средстава јавног информисања учиниле да живи певачлки чин буде потиснут из свакодневних ситуација и амбијената и да постаје све ређи, да би у данашње време постао скоро сасвим изобичајен. У таквим околностима, с друге стране, музичке правце и тежње кроз медије диктира комерцијални принцип; тим путем су у сфери популарне музике у Србији потенцирани заглушујући звуци и са њима текстуални садржаји који су у етичком смислу врло проблематични – до мере да активно слушање и усвајање такве музике може, уз конзумацију алкохола или опојних средстава, водити до самозаборава, анксиозности или агресивности.

Ипак, осамдесетих година ХХ века, као реакција на превласт медија, догодио се заокрет: „[п]реко медија, и можда захваљујући погрешном уверењу да их данас већина људи прихвата, сведоци смо поновног буђења гласовних снага човечанства после извесног периода када их је јавно мнење сматрало мање вредним.“ (Цумтор 1985: 4). Ова промена је за кратко време добила на још већој актуелности, а деценију касније, деведесетих година ХХ века, у свету, па и у Србији, појачано је интересовање за живо певачко извођење. Потреба за звуком живог гласа и комуникацијом са њим, за резонирањем – не само аудитивним, већ и кроз доживљај присуства живог људског тела које произноси глас – исказана је нарочито кроз интерес за извођења традиционалне музике у форми која је најближа оригиналној, сеоској, а капела (данас бисмо рекли: у неотрадиционалном извођењу; према: Zakić i Nenić 2012: 170). У то време у Србији је носилац ове велике промене и окретања ка „изворној песми у њеном оригиналном облику“ била Светлана Стевић Вукосављевић, велики узор генерације певача која је тада тежила интерпретацији традиционалне песме по угледу на сеоска извођења.

Све до данас, утисак је да је овакав приступ традиционалној песми (у Србији, али и другде) ствар посебне врсте ексклузивности: публика концерата са таквим садржајем је сразмерно малобројна. Овом линијом је, упркос томе, као по позиву из неочекиване и до тада теже видљиве и теже схватљиве дубине бића и памћења, ком се није могло одупрети, кренуло доста младих извођача током деведесетих година и нешто касније. Сразмерно је мало њих остало на том путу; поред Светлане Стевић, женског барда српске традиционалне песме, уз један број жена и девојака (мушких извођача је знатно мање) које су данас средње генерације, издваја се ванредна, предаровита, преосетљива, истакнута солисткиња, извођач превасходно српских (али и појединих македонских, арбанашких и бугарских) сеоских и градских песама, Снежана Спасић. Реч је о певачици која својим наступима, снимцима, својим гласом који живи, преноси поруке песама и успоставља континуитет елемената културе за коју би неко могао помислити да данас више нема услова за опстанак.

Рад Снежане Спасић и њен допринос очувању и преношењу лепоте (превасходно) српске традиционалне песме састоји се у певању а капела и уз инструменталну пратњу, у сарадњи са нишким ансамблом „Наиса“. Певање без пратње на најубедљивији начин представља наставак живота традиционалних песама: окружен тишином, њен глас доноси аутентичне изразе и емоције директно евоциране народним песмама, кроз њихов оригинални етос и поруку. У сарадњи са инструменталистима, песме доживљавају благу стилизацију, у виду инструменталне надградње, али не и интервенција које би битно утицале на изразе песама. Штавише, рекло би се да инструменти у овим аранжманима стоје у највишој служби порукā песама и њихових етоса, то јест, изразу који негује солисткиња. Пажљиво бирани инструменти поштују унутарњи свет песама којима су придружени; њихове су улоге постављене тако да не нарушавају, већ, наизглед парадоксално, поштују тишину која окружује ове бисере традиционалне песмености.

Песме у интерпретацијама Снежане Спасић, било да су а капела или уз инструменталну пратњу, у пуном су сагласју са старијим варијантама које су живели и баштинили њихови претходни носиоци; оне такође стреме примаоцима поруке у садашњости и налазе их. Те песме чине савршену спону између прошлих и будућих извођења, ослушкивања, трагања и налажења.

Високи углед врсног извођача традиционалних песама Спасићева је изградила препознајући и следећи свој лични идентитет. Будући да својим рођењем не потиче из сеоске, већ из градске средине, она и у својим интерпретацијама остаје верна узорима окружења у ком је одрасла. Кроз лични опит, учињен својим гласом, неговањем сопствене гласовне културе и брижљиво градећи репертоар, Снежана Спасић тежила је да досегне део искуства претходних генерација чије наслеђе ове песме представљају. Та тежња омогућује да звук и израз песама у њеном извођењу остане препознатљив. Певајући са слободом, а истовремено дубином и озбиљношћу, које су иманентне традиционалним извођачима, она задржава „изворни“ тип експресије и доживљај протока музичког времена; тиме песмама осигурава препознатљиву свежину, аутентичност и оригиналност. Песме одликује специфична топла и светла боја гласа, уједначена и сигурна у широком тонском распону, али са врло одмереним – могло би се рећи, „посним“ изразом, у складу са сведеним и крајње експресивним традиционалним мелопоетским формама. Овакав приступ потиче из личне певачке културе, однеговане у ненарушеној музичкој култури града, кроз директну усмену предају у породичном окружењу.

Публика која је пратила наступе Снежане Спасић зна да њено певање уживо пружа потпунији и упечатљивији утисак него аудио-снимци. Такав је био је доживљај и саме Снежане Спасић, која је, упамћено је, више ценила своје снимке начињене на концертима и другим наступима уживо, него оне из студија.

Питање је у којој се мери певање Снежане Спасић може сврстати у категорију неотрадиционалног извођења; на први поглед, јасно је да су у њеним интерпретацијама присутни трагови стилизације, али према њеном личном осећају, укусу, искуству и потреби. У својим интерпретацијама српских сеоских песама, Спасићева остаје верна узору на нивоу основних музичких параметара ̶ мелодијско-ритмичких особина и агогике, што чини чврсту потку која сваку интерпретацију задржава у основним оквирима традиционалног. Особеност њених извођења чине снажне емоционалне слике постигнуте, између осталог, пажљивим и одмереним динамичким сенчењима; друга индивидуална црта њених извођења јесте маштовитост у орнаментацији. Ипак, чврста веза са оригиналним извођењима певача од којих је она преузела песме не само да није нарушена, већ се потврђује као практично нераскидива. То је разумљиво имајући у виду порекло приступа песмама у личној певачкој култури Спасићеве, однегованој кроз директну усмену предају, из породице, о чему она сама најречитије и са захвалношћу сведочи, што је такође иманентно најистакнутијим традиционалним уметницима. Знатан део њеног репертоара потиче из постојећих нотних збирки и са већ објављених аудио снимака; такође, део њеног репертоара чине песме које је научила директно од казивача – између осталог, и од Светлане Стевић Вукосављевић. Неколико песама је компоновано управо за њу.

Важна је чињеница и да је Снежана Спасић свој репертоар градила бирајући варошке, градске и сеоске песме из источне и југоисточне Србије и са Косова и Метохије, а затим и из културно сродних региона Северне Македоније и Бугарске. Овакав избор репертоара кроз лични укус и сензибилитет карактерисан је својеврсним стилским и дијалекатско-културним јединством; познато је, наиме, да је геокултурни простор призренско-тимочких српских говора, који се највећим делом поклапа са простором порекла песама Срба које Спасићева изводи, препознатљив по многим културним елементима, па и по особинама своје традиционалне музичке културе. С правом би се могло сматрати да ове особине представљају неке од најкарактеристичнијих одлика српске матерње мелодије ових крајева, о којој је писао и за чијим је одјецима трагао песник Момчило Настасијевић (Јовановић 2021).

Слушајући снимке народних песама у извођењу Снежане Спасић и групе „Наиса“, пролази се кроз низ упечатљивих емоција, кроз које се разазнаје расвешћени однос према различитим значењима појединих песама, као и зрелост певачке личности која доноси све ове садржаје и саопштава њихове поруке. У песми Нишну се дзвезда опевани су неизрецива усамљеност у контакту само са звезданим небом и пустом земљом; у Милкани, то су најнежније и најдискретније, а забрањене љубавне поруке; у Нечу те, гољо – хуморни презир; у Чувала мајка пастира – улазак у мистични свет који се отвара док мајка пева успаванку; у Русе косе, цуро, имаш – латентна драма у љубавном предавању; у песми Нане – поетичност и чиста лирика израза… и тако даље, у свакој од песама открива се по једна посебна и јединствена, наново на аутентичан начин испричана прича. Тиме се Снежана Спасић достојно придружује плејади оригиналних, узорних носилаца традиционалне музике и народних уметника Србије.

Српско традиционално певање, у свом богатству и разноврсности, кроз даровитост својих носилаца, завређује да му се посвети простор и пуна пажња; штавише, у садашњим условима на његову вредност је „потребно неуморно изнова указивати“ (Јовановић 2019: 298). Кад је реч о Снежани Спасић, песме су у њеним извођењима доживеле свој препород, а кроз аудио издање које је пред нама сасвим је известан и њихов будући, нови живот. Стога, један од најважнијих и најлепших доприноса који писац редова о певању ове врсне уметнице може да дâ јесте – став да њене интерпретације, овековечене на овом издању, настављају да звуче и да живе. Да се о њеном певању и надаље може говорити у садашњем времену, док год постоје слушаоци и следбеници који ће, захваљујући порукама које нам је пренела, наставити да ове бисере (превасходно) српског музичког наслеђа изводе, озвучавају, чине да се они при сваком новом извођењу наново „роде“. То је можда и најважнија мисија саме Снежане Спасић, исказана још и кроз њен рад са младим певачима; на овај начин он се продужава и надалеко у будућност у којој ће, верујемо, све ове песме наставити да звуче и да казују своје приче и поруке млађим поколењима.

Коришћена литература:

Zakić, Mirjana, Nenić, Iva (2012). „World music u Srbiji: eluzivnost, razvoj, potencijali“, Etnoumlje 19–22: 166–171)

Зумтор, Пол (1985). „Живи глас“, Гласник Унеска 17, год. 38, август 1985, 4–8

Zumthor, Paul (2008). „Oralité1“, Mettre en scѐne 12, automne 2008: 169–202.

Јовановић, Јелена (2019). „Етномузиколошки и уметнички рад у домену традиционалног фолклорног вокалног наслеђа“, Приступна предавања дописних чланова, Књ. 1 (ур. М. Вуксановић), Београд: САНУ, 2019: 289–319.

Јовановић, Јелена (2021). „Одзвук елемента сеоске музичке традиције југа Србије и суседних области у Настасијевићевој песми Зора“, у: Матерња мелодија Момчила Настасијевића: интердисциплинарне рефлексије (ур. Т. Поповић Млађеновић, А. Стефановић, И. Петковић Лозо, И. Радета), Београд: Универзитет уметности у Београду, Факултет музичке уметности, 2021: 77 – 94.

Lozica, Ivan (1979). „Metateorija u folkloristici i filozifija umjetnosti“, Narodna umjetnost: časopis za etnologiju i folkloristiku 16/1, 1979: 33–51.

Reichl, Karl (2001). „V. La voix vive: aspects de la performance“, Études mongoles et sibériennes, centrasiatiques et tibétaines 32, 2001: 123–142.

ПЕСМЕ У ИЗВОЂЕЊУ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ

Песме снимљене у студију

Маријо, бела кумријо. Једна од антологијских српских градских песама са Косова и Метохије, специфичних ритмичких и мелодијских фрагмената у смењивању трајања мелодије и тишине (која наступа у сасвим, рекли бисмо, „источњачком“ кључу, заустављеним и потом настављеним протоком мелодије). Дијалог гласа и виолине која доноси пратећу деоницу, уз континуирану подршку тарабуке, а потом и тамбуре, у служби је узвишеног доживљаја дијалога у ком се саопштава бол девојке због одсуства драгог. (Извор: М. А. Васиљевић, Народне мелодије с Косова и Метохије, Београд 2003, запис 215).
Нишну се дзвезда. Једна од можда најзаступљенијих српских лирских песама у јавној сфери традиционалне музике у неотрадиционалном облику и у обрадама, а заснована на објављеним оригиналним теренским снимцима певања Петровке Димитријевић из села Винарце код Лесковца, која је песму окарактерисала као старовремску. Од варијанте из околине Лесковца, варијанта коју Спасићева доноси минимално се разликује, по детаљима у мелодији другог мелостиха.

Инструментална пратња: тарабука која даје увод у дводелном усул ритму, а са укључењем тамбуре са њеном топлом аликвотном ауром нетемпероване скале, у први мах остављају утисак источњачког амбијента и звука, до појаве гласа и доношења прве мелострофе песме. Вокална деоница, са мелодијом и текстом сведеног, а драматичног емоционалног садржаја, ког продорнијим и ефектнијим чини јак контраст између прве (поновљене) и друге (поновљене) фразе. Прва фраза креће се на финалису и хипофиналису, са благим осциловањем, и доноси почетну слику поетског текста и садржаја сваке од мелострофа; друга фраза, са изненадном појавом кварте над финалисом, у високој експресији, са рефреном Јане, море зазива, вапије, и даје одлучујући тон песми. У таквом распореду структурних елемената и њихових изражајних моћи, а у ритму парландо рубато над константним усул ритмом у инструменталној пратњи, Снежанин глас изузетно прецизно влада временским током, тако да драмски исказ остаје непатворен, директан, речит као сама мисао о звезди падалици и сестри у даљини, у турском ропству, која (експлицитно апострофирану браћу у Србији) зове у помоћ; спој приче и гласа производи изузетно снажан, потресан утисак. Занимљиво је да се континуирани усул ритам не сукобљава са парландо рубато ритмом вокала, нити се надмеће с њим да би ограничио његову моћ: напротив, својим постојаним током, а у спонтаном сагласју са временом у ком глас слободно доноси свој исказ, он следи и подржава израз и моћ гласа. У ненарушеној тишини која окружује овај спој, благо озвучен звоном жице на тамбури и линијом виолине у средњем и ниском регистру, ова песма и ово извођење један од је непроцењивих бисера српске традиционалне песме у обради. Њен етос је у потпуности донет, исказ има сво време које му је потребно да експресија тонова и поетски текст донесу пун доживљај једног од антологијски, у естетском смислу врхунских примера српске вокалне традиције. Инструментални интерлудијуми, па и строфе са преплетом линија виолине и гласа, доносе наставак и подцртавају израз песме, док тарабука својим сталним пулсом, подражавају – можда – и топот коњских копита, која су можда у путу ка нашој турској робињи, а можда само у девојчиној имагинацији, или имагинацији самих слушалаца; овде се емотивни и ментални планови удвајају и као премештају у сферу саме песме као ентитета, пажња слушалаца постаје једно са смислом текста. Или је у питању звучна слика несагледиве даљине која се граничи са бескрајем, па и удаљености самог избављења за којим се песмом вапије. Самоћа и вапај под ноћним ведрим небом, звезда падалица као једини одраз сведив на људску меру и тренутни знак наде девојчету у ропству – ритмичка трајања свему томе дају димензију вечности и доживљај извесности преноса поруке у даљину, осликану постојаним (па и неумољивим) топотом тарабуке, у неподношљивом протоку часова у простору између земаљских и људских, стварних и имагинарних простора.

Бела вило, на тебе ми криво. Песма коју је српској и светској публици у наслеђе оставила Светлана Стевић Вукосављевић. Драматичан садржај о судбини избеглица и њиховом преласку преко Дунава у чему очекују и добијају помоћ виле, донет је у интерпретацији Спасићеве у особеном гласовном тембру и изразу, очуваног етоса, проживљене и ненарушене поруке.
Кћери, устани (Жито жњела млада мома). Песма припада традицијама различитих етничких музичких традиција на Балкану, што је чини посебном у многом смислу; ванредне је мелодијске изражајности. Спасићева ју је отпевала најпре на арбанашком, потом на српском језику.
Чувала мајка пастира. Песма је забележена у Пироту и припада кругу песама о изједеном овчару– прецизније, групи песама које су успаванке, намењене деци. Медитерански тонални склоп испрва асоцира на порекло песме у граду, али потом песми даје посебан тон асоцијација на специфичну архаичну музичку традицију Истре, Баније, Кордуна и северозападне Босне, коју подржавају инструментална пратња и хармонска потка. Оваква тоналност побуђује осећај ванпросторног, асоцира на вилински, магичан простор догађаја, одвојен од земаљског. Троделни метар, који би могао осликавати безбрижни дечји амбијент, задобија значење драматичног, а израз се од мелострофе до мелострофе, постепено, заоштрава до стравичног у коначној слици суочења са мајчиним присуствовањем злочину над својим сином. Овоме следи нови, завршни развој, са великим мелодијским размахом на неутралном слогу у вокалу, као болни вапај у истом етеричном ванземаљском простору.
Нечу те, гољо, нечу те, дроњо. Хумористични садржај песме из околине Пирота изражава девојчино одбијање неугледног удварача или просца. Лагани темпо и троделни метар осликавају обраћање „с висине“, са удаљености, уз презир. (Извор: К. П. Манојловић, Народне мелодије из источне Србије, Београд 1953, запис 74).
Милкана. Песма је забележена у Лесковцу, као део градске традиције. У песми је опевано обраћање девојци са много нежности и кроз понављање њеног имена, у другом лицу, у виду много пута поновљеног позива; Милкана је присутна скоро искључиво на тај начин и оглашава се тек у последњим стиховима, када коначно даје свој одзив и одговор. Њено је присуство осликано крајње дискретно, кроз поетски поступак који слушаоцу нуди, заправо, огледало њене душе. Тиме све време резонира и обраћање Милкани, пуно емоција и истовремено пуно благости. Утолико је драматичнији ефекат њеног одговора на крају песме, са опоменом и скривеним прекором због позива на забрањену љубав.
Наисино коло. Аутор мелодије је Марјан Радевски, музичар из групе „Наиса“; обрада мелодије је начињена на трагу најбољих, аутентичних чалгија. Традиција у којој је аранжман начињен има додирних тачака са радом Оркестра Пеце Атанасовског (из Скопља) и његових младих настављача. Виртуозно, живо, изражајно и технички сјајно изведено, са соло партијама виолине и кавала – истовремено озбиљно, а играјући се, стварајући утисак етеричног и лаког. Управо као што се и у концертној најави Спасићеве за ову нумеру каже: о асоцијацијама на игру вила, на вилинско коло.
Учи ме, мамо, карај ме– приповедна песма из области Косова и Метохије, али и Северне Македоније. Придружује се већем броју извођења из обе суседне земље, Србије и Македоније, а од њих се разликује по специфичном тембровском и агогичком „бојењу“ фраза које би могло имати порекло у традицији џеза. При томе, међутим, ничим није нарушен склад оригиналног мелопоетског и мело-ритмичког устројства; напротив, драмска напетост је у потпуности очувана и на нов начин изнова донета, са осећајем равнотеже и свежине израза.
Да знаеш, мајко. Песма из региона Родопа, у Бугарској, на основу записа Александра Васова са Старе Планине. Од инструмената, укључени су кавал и тамбура, а потом и виолина. Песма је широког даха, у слободном ритму, са јаким акцентима и дугим држаним тоновима квинте и терце у оквирима молског пентахорда, што је чини изузетно упечатљивом и експресивном.
Бело лице љубам јас (Шекерна). Широко позната и популарна песма из Македоније. Ефектно је и складно изведена, у мешовитом, мушко-женском саставу и уз инструменталну пратњу.

Песме са концерата:

Кликће вила. Варијанта истоимене песме из репертоара Светлане Стевић; име града је промењено у односу на оригинал – посвећена је Нишу („Наисус граду“) и сведенија је по трајању; рекло би се да је у извођењу Спасићеве претходно приповедни карактер замењен лирским. Порука је, без обзира на то, сачувана, и присутна је кроз упечатљиво митолошко виђење света и опевање блискости са натприродним бићима. Утиску да је реч о песми старог, обредног порекла доприносе апокопе – „гутања“ последњих слогова у стиху и разлагање стихова уз понављање његових чланака, чиме се донекле „замагљује“ њихово значење.
Да сам бистра вода. Градска традиционална песма, великог опсега, изузетно експресивна. Звук електричних оргуља отвара простор у ком глас одашиље жељу, молитву, поверавање. Наступ мале септиме над финалисом, у лествици чија је основа хармонски тетрахорд (може се говорити и о хиџаз макаму), сваки пут је носилац мелодијског врхунца, носиоца болног зова упућеног оностраном и истовремено погледа у дубину сопствене душе. Каденцирање на основном тону хармонског тетрахорда носи смирај, али са осећањем велике чежње.
Жубор вода жуборила. Аутори су Иван Глишић (текст) и Радослав Граић (мелодија). Глас Снежане Спасић уз прозрачну фактуру клавира, уз линије виолине и звон тамбуре евоцира простор „жубора“ у ком се састају одблесак бистре воде и светлост месечине, као и славуји чија песма заокружује звучни и емоционални предео.
Две невесте тикве брале. Традиционална шаљива песма из Куманова, Македонија, у двогласном, бордунском извођењу са Александром Васовим. Изузетно упечатљиво, чему доприноси ефектна употреба неколико инструмената.
Русе косе, цуро, имаш. Вероватно најпознатија градска песма са простора Србије и неколико других балканских земаља. Отпевана је у нежној гласовној боји, са врло и дискретним, али упечатљивим драмским моментима. Ово извођење представља ванредан допринос низу извођења великог броја певача.
Магла паднала в долина. Градска песма из југоисточне Србије, веома упечатљива по изражајној снази метафоричних начина изражавања љубави између двоје младих; отуда је, вероватно, реч о једној од најомиљенијих и најцењенијих песама у читавом српском традиционалном репертоару, а певачи који је изводе изузетно су цењени. Извођење Спасићеве, у дијалогу са кавалом, уз хармонску вертикалу на оргуљама, доноси љубавни разговор, у ком се материјални, видљиви и опипљиви свет исказује кроз нематеријално и неизрециво, уз међусобно дозивање, па и лагано изазивање и зачикавање, а кроз сферу чистих емоција.
Густа ми магла паднала. Једна од амблематичних песама Срба са Косова и Метохије, свадбена песма из Штрпца у Сиринићкој Жупи, данас је својеврсна народна „химна“ која у малој форми осликава српску косовску стварност: истовремено небески и са њим подударан, аналоган земаљски свет. У песми је дата представа митског простора, у ком се, у завршној слици, експлицитно огледају небеска и земаљска стварност, кроз звезде на небу и шаре на јелечету. Мелодика, типична и упечатљива, са понављањем изражајног квартног скока, са интонацијом „зазивања“ као елемента матерње мелодије југа Србије појачава утисак и доживљај ове песме као аутентичне народне молитве огромне изражајне снаге. (Извор: М. А. Васиљевић, Народне мелодије с Косова и Метохије, Београд 2003, запис 268).
Горанине, ћафанине. Још једна ефектна, шаљива песма, једна од оних из Призренске Горе које су најрадије извођене, поготово међу млађим певачима традиционалних песама у Србији. (Извор: М. А. Васиљевић, Народне мелодије с Косова и Метохије, Београд 2003, запис 153).
Бели госјани. Традиционалну свадбену песму са Старе Планине изводи Александар Васов уз пратњу тамбуре. Песма се састоји од позива девојци да приреди „белим госјанима“ достојан дочек, саображавајући се њиховим особинама: „запрегнувши“ „бели р’кави“ и потом припремајући „бела погача“ и „бела кокошка“. Тиме, на поетском нивоу, долази до саображавања представе о белим гостима као представи непознатог, можда и опасног, које је потребно умилостивити, и представе о сватовима који ће по доласку девојку одвести са собом.
Мој дилбере. Једна од најомиљенијих и најлепших босанских севдалинки. Драмски, лагани темпо и пажљиво изнијансирани односи између инструменталних деоница, које су увек у дискретној пратњи гласа, а са експресијом која се надовезује на гласовну, на најбољи начин доприносе општем карактеру песме и њеној драматичној, грозничавој поруци о великој и неизмерно страственој, а неузвраћеној љубави.
Нане. Ова песма је компонована за Снежану Спасић, а аутори су Предраг и Ненад Милосављевић. По садржају и по мелопоетским особинама, у потпуности је и у карактеру и у духу традиционалне. Донета је проживљено, упечатљиво, потресно.

Јелена Јовановић

Напомена: Текст Јелене Јовановић „Снежана Спасић и њен албум Бела Вила:

Живи глас и аутентично српско певачко наслеђе“ је студија писана за потребе двоструког CD диска „Бела вила – Снежана Спасић“ (издавачи Balkan Culture Heritage, Београд и Огранак САНУ у Нишу, 2023). Други део текста Јелене Јовановић, „Песме у извођењу Снежане Спасић“, односи се на распоред песама на CD-у „Бела вила – Снежана Спасић“.