Међу нама хришћанима каже се да је око орган сазнања а ухо орган поимања или покоравања Божанској речи. А ја сам увек, некако, знала да је Божја реч уствари звук небеске песме, благовест изречена музиком.
Својим гласом саопштавам нешто што су моји преци толике године стварали и што ја сама желим да оживим.
Осећам да ми је подарен глас да бих пратила пут предака и то је оно што ме је за тај пут припремило, за пут саткан од дивних звукова, пуним успона и препрека. Глас ме је уздигао, као лептира рођеног у мочвари.

У мом крају људи верују да је у ћилим уткана душа детета. Жена у другом стању купује вуну и од ткаље наручује ћилим, а готов ћилим у кућу улази заједно са дететом. Тако и ја имам властити ћилим у који је уткана моја душа, као што такве ћилиме има мој брат, преци и многи људи из мог краја. Сваки пиротски ћилим је посебан свет, у који је уткана душа не само онога који тка, већ и оног коме је намењен. И ја имам свој ћилим у који је, како кажу, уткана моја душа.
Добро се осећам окружена ћилимима, њиховим бојама и шарама. Постоји нека нечујна магија у њиховом ткању, која чини да се људи осећају добро и сигурно када их имају у својим домовима, на својим зидовима. И моја концертна хаљина је исткана као ћилим, а то је део оне магије коју и сама морам да осетим, да бих је пренела другима.

Бели анђео и бела вила су као близанци, мушко и женско лице истог узвинућа на лествицама ка небу. Они су као одрази у води, као сунчев зрак у јутарњем језеру док је између њих дрхтава , непостојана, неухватљива површина воде.

А шта их спаја? За мене, музика, људски глас, најсавршеније од свих људских чуда. Јер анђеле и виле не замишљам како разговарају, већ како певају. На планинским травама, поред скакутавих потока, под звезданим небом, у дубоким летњим тишинама. Играјући своја враголаста кола. И ја својом песмом покушавам да додирнем тај вилински свет.

Дуго сам певала у хоровима, десетак година и дуже. Сва потребна знања о музици дугујем управо хору: познавање нота, технику дисања, вежбања, осећај за динамику. Као хорски солиста, научила сам да певам без инструменталне пратње, на а cappella начин.

А певала сам и по клубовима поп и џез. Сви су мислили а тиме треба да се бавим, али ја сам пошла другим путем и то није једини парадокс у мом животу. Чудном игром судбине, по професији сам правник. Никада се правима нисам бавила, а да ли ћу икада, ко зна.

Од боквице и хајдучке траве, од купиновог и кпривиног листа, од листа брезе и кичице, жалфије и мајчине душице, кува се и пије чај, чај за глас, какав ми је Бог дао. Моја покојна бака га је правила, пила сам га као дете, а пијем га и дан данас. Не знам колико тај чај чини мој глас ближи искону, земљи, природи, али чини ми добро, прија ми, струји кроз тело и разлива топлину у срцу.

Рођена сам на дан три свеца, Мине, Стефана Дечанског и Мартина Турског. У народу се тај дан назива Мратиндан а постоји и изрека „свети Мрата, снег до врата“.
По предању, тада пада први велики снег. Каже се да Мратиндан у народу слави да вуци не би клали овце а мушкарци претварали у вукодлаке. Како је Мратинска ноћ најдужа у години, у њој се изричу најтеже клетве непрујатељима, јер се верује да се такве и обистињује.
У Мратинској ноћи, када сам рођена, пао је први снег. Не знам да ли због куме, чије име носим, или можда против клетви и урока, али, име ми је СНЕЖАНА.

Све песме које певам настају по звучним или нотним записима. Те записе ширим и допуњавам подацима и размишљањима из историје, етнологије, антропологије и религије.
Дуго радим на песмама, месецима па и годинама. Радим на музичком изразу песме, али и на свим детаљима и околностима који су је пратили. Тако песми додајем боје, мирисе и облике људских живота, не би ли реконструисала време када је настала и живот који је изнедрио.

Коло је ритан. Играчи су делови те разигране људске машинерије, спојене музиком и телима. У сваком телу је неки ритам природе, ритам људског меса, неба и земље, исто као и у музици која је сва од ритма и динамике. У колу су људи, у музици су тонови. Све је то музика сфера.
Осећам ритмове у телу и волим да играм и волим да гледам добре играче. Играм многе игре, окретне латино америчке, меланхолични танго. Али и народна кола… И ја покушавам да пратим тај ритам природе, играјући своје вилинско коло.

Када сам радила на терену, са људима из народа, ослушкујући те одјеке музике предака, приметила сам да је тешко било натерати те обичне старце и старице из народа да певају, да се присећају некада певаног, у временима њихових старих.
Проналазећи песме, осећала сам колико је тешко било натерати те обичне људе да запевају некада певаног из времена њихових старих. Тек када сам сама почела да певам, схватила сам колико је то тешко, јер се тако, кроз песму, даје душа, душа уткана у песму, као шара у ћилим.
А није лако, тек тако, пред незнанцем, оголити своју вечну душу.

Увек када певам, желим да са публиком разменим енергију, да усхитим и ганем. То је велика одговороност према њима, али и према мени, због истине коју желим да пренесем на публику. А та истина може да ме повреди.
Али, без тог креативног ризика, ризика да моје биће претрпи истину која навире из прохујалих векова, нема моје музике, нема предавања публици без остатка, јер се у том предавању ја налазим, у тој отворености за комуникацију са онима који ме слушају, ма колико она била испуњена лепотом или опасностима.

Врста музике коју певам називан традиционалном музиком. Не мислим при том само на одјеке предачких напева, већ и на музику која ће у будућности постати традиционална музика. За мене то нису заборављени звуци, већ једна сасвим виртуелна традиционалност, она која се ствара из дана у дан. Јер традиција се не наслеђује, већ ствара радом савременика. То је суштина пута предака. Да морамо увек изнова прећи њиме, са свим оним што јесмо.

Хорска музика ме је упутила на традиционалну. Дала ми је неопходна знања, технику дисања, начин вежбања, динамику певања. Десет година сам певала у добрим хоровима. Тако сам доспела до музике коју највише волим да певам, до духовне музике, традиционалне песме у хорским обрадама, композиције великих композитора Мокрањца и Тајчевића. Вишегласно певање ме је и упутилоa capella певању, што подразумева држање интонације у глави, без инструменталне подлоге.
Нешто од технике певања попа и џеза такође сам унела у своје песме. Вероватно склоност ка импровизацији, слободу у интерпретацији, а што све опет подсећа на технике тих анонимних народних певача.
А по професији сам правник. И то је чудна игра судбине. Док традиционална музика долази из архаичног непосредног народног живота, правна логика успоставља поредак међу људима. Једина веза коју ја могу да видим је ширина образовања која је потребна и за доброг правника и за доброг музичара.

Предање се кроз време преносило усменим путем и тако сачувало од заборава. Моја је жеља да ту традицију наставимо.
Желим да нас вратим у свет старих српских песама, обичаја и прича.
Подсетићемо се како се у народу радује, љути, тугује, куне или благосиља. Све је раскошно, оживело, процветало, обасјано златном светлошћу – као у вилином царству.
У песмама постоји равнотежа света небеских тела, који човек поштује и којег се боји, са светом у коме човек стварно живи. Куће су бели двори, шушти свила, пресијава се срма и бисер, блиста природа у зеленилу и цвечу. Девојке су дугих трепавица, румених јагодица и белог лица, а момци дивног стаса и образа.